Porodica Simić iz Glavičica je doživela čak tri tragedije od kojih do danas nisu mogli da se oporave!
Naime, Milena Simić je u emisiji “Životne priče” govorila o svom teškom životu u Glavičicama. Rekla je da je znala kakav je život čeka u ovom selu, nikada ne bi ni dolazila, ali čovek nikada ne zna šta ga čeka. “Uzemo se ja i moj Milan, sve je to lepo bilo i sve je to lepo teklo, to je bio avgust. Oktobra 24. 1999. godine dobijem ja sina kome sam dala ime Vasa”, počinje priču Milena.
“On je bio mala čigra i vedro dete. I bio je skroz zdravo dete. Tog kobnog 31. jula smo njega izgubili. Jutro je bilo, muž je išao da radi. Vasa je ustajao svako jutro u pola pet, kada ustaje i muž. I to jutro mu je Milan obećao da će ga voziti u kamionu u Zvornik. On je onda došao malo kod mene, ja sam ustala ubrzo da odradim jutarnje poslove. Odjednom se požalio da mu je muka i samo je pao i sav jer pomodrio. Ja sam vikala, galamila na komšije da pozovu pomoć…onda su ustanovili da on više nije živ“, sa suzama u očima govori Milena i dodaje da muž nakon toga nije hteo da se radi obdukcija jer je dete bilo malo, ali danas misli da je napravio veliku grešku.
“Tad mi se ceo svet srušio. Izgubiš volju za životom. Njega kad smo sahranili, muž i ja smo bili podrška jedno drugom. Onda sam 2003. ostala opet trudna sa drugim detetom. Stalno sam propitivala lekare da li mogu da nekako sve da ispitaju i da li znaju da li će se ovo opet desiti. Tad sam imala 26 godina i stalno sam išla na preglede. Imala sam strah šta će se desiti kada rodim to dete. I kada sam jednog lekara pitala da li mogu sada da mi odrade još genetske preglede, on je rekao da sam morala to da uradim pre trudnoće. Bila je poodmakla trudnoća i ništa nije moglo da se uradi i tako rodim ja Mladena 20. septembra 2003. godine.”
Milena je rekla da je sve bilo u redu sa detetom prvih 20 dana. Posle toga je ona primetila da detetu nije boja kože bila ista, da je počeo da se menja. Tada su Mladena odveli kod lekara i zbog njegovog teškog stanja morao je na intenzivnu negu. Posle 10 dana u bolnici, javili su im da odu po bebu i da je sve u redu, ali kada je imao dva meseca, opet se razboleo…
“Tada mi je još gore izgledao. Otišli smo oboje u Tiršovu i ja sam tada sa njim bila 10 dana u bolnici. Rađene su opet pretrage i rečeno nam je da idemo kući i da se vratimo za par dana da mu se uradi Magnetna rezonanca. Ja tad nisam imala nikakvu informaciju o njegovoj dijagnozi. Bili smo kod kuće čekajući te pretrage i jednog jutra kad smo se probudili nađemo ga hladnog u krevecu. I tad sam samoj sebi rekla više nikada neću roditi dete”, u suzama govori Milena, ali sudbina je za njih imala drugačije planove.
“Opet sam ostala trudna 2005. Tu sam napravila najveću grešku. Trebalo je da ćutim i da uklonim tu trudnoću, ali nisam to uradila. Rekla sam mužu i on se nadao da će možda ovaj put sve biti u redu, pa me ubedio da rodim dete. Isto sam išla na preglede, uredno vodila trudnoću. I ja pominjem doktorima da mi je dvoje dece umrlo, ali niko ništa. Tvrdili su da smo mi napravili grešku što nismo radili genetiku dok nije bilo ploda. Rodila sam Vuka na samom početku devetog meseca 4. oktobra. Njemu su radili pregled srca dok je još bio u meni i morali su hitno da urade carski rez. Beba je bila u inkubatoru. Pustili su nas ubrzo kući, ali kad je on imao nekih 12-13 dana odveli smo ga na kontrolu kod pedijatra koji je rekao da je sa bebom sve u redu.”
Mileni i Milanu su pričali da je beba u redu na svakoj kontroli na kojoj su bili, međutim 28. oktobra dete je počelo da se menja. “Zvala sam komšije koji su nas vozili do bolnice. Na putu do tamo sam čula zvuk koji je dete ispustilo, ali bio je živ. Kad smo došli u bolnicu komšija je brzo odneo dete kod doktorke, a ja nisam mogla da uđem. Posle 5 minuta izašla je doktorka i sećam se samo jednog. Pitala me ‘Da li ovde ima oca od deteta’, ja sam rekla nema i oni su mi rekli da je umro. Ja od tad više ništa ne znam šta se dešavalo.”
Milena je tad odlučila da odu da urade genetski nalaz. Tada nisu imali socijalno i kada su im rekli cifru koju doktori traže da bi se to uradilo, shvatili su da ne bi mogli to da plate ni da prodaju kuću i sve što imaju. Milena se ubrzo razbolela i kaže da je bila srećna što se razbolela, jer je znala da će tad morati da je skroz pregledaju. Tada je naišla na doktorku koja joj je dala uput za genetički pregled, koji godinama nije mogla da dobije. Kada su stigli rezultati, rečeno im je da smeju da imaju samo žensku, a da ne smeju da imaju mušku decu.
“Tamo su mogli da u ranoj trudnoći otkriju pol i odmah su nam rekli da nijedno muško dete neće moći da preživi, a da bi žensko moglo. Ja sam tako opet ostala trudna. Tada sam otišla na pregled da se vidi koji je pol deteta. Milan i ja nismo reč progovorili, nismo jeli, nismo pili. Doktori su radili ultrazvuk i utvrdili da je devojčica. Tada sam morala da održavam trudnoću, bila je rizična. Krvarila sam, pa sve po 15 po 20 dana sam bila u bolnici. Ja sam se porodila, a bebu su odmah odveli u Beograd da joj odrade analize. Nikolina se prvi put razbolela u petom mesecu, ali je dobijala lekove”, priča Milena.
Nikolina i danas pije lekove, ali je bolje, a ljudi su Mileni i Milanu pomagali godinama i novčano za lekove i davali im podršku. Milena i Milan kažu da i oni piju lekove jer su već u godinama, ali da njima od kad se rodila Nikolina ništa nije teško. Kažu da ljudi uvek treba da veruju u bolje sutra i da uvek postoji bolje sutra.
